[ 
| |
| |
 | |
 | |
 | |
] |
| Прави хакери знају да користе ћирилицу и на рачунарима! | |
| Вук Караџић, на ЛинуксФЕСТу 1836-те у Лозници | |
Коментар Страхиње Радића, суоснивача: Овај Манифест Уликса је написао Милош Ранчић, суоснивач Уликса, 21. 2. 2001. године. Светске и наше прилике су се од тада мењале, а као и у свакој слободној организацији, мишљења појединих чланова су се и тада и сада разликовала, али је оно основно што нас је и тад и сад окупљало визија софтвера на српском језику и ћирилици, са посебним нагласком на слободном софтверу.
Приредио Страхиња Радић
Последње десетлеће двадесетог века време је великог цивилизацијског убрзања проистеклог из наглог развоја рачунарске технологије и омасовљеног коришћења Интернета.
Комуникација међу људима не само да је добила пуно на количинским категоријама, већ су развијене и потпуно нове њене димензије какве су: електронске (писане) конференције и листе електронске поште, могућност приватног (писаног) разговора са више људи одједном, па све то (још увек не потпуно омасовљено) и звучно и видно; потом и могућност стварања личних електронских новина, албума, књига, па чак и радија и телевизије.
Такве, до скора неслућене, могућности отвориле су врата утицаја на цивилизацијске токове појединцима и групама који поседују неопходну количину знања из области рачунарских комуникација. Чак и богате земље Запада посустају у контроли стално растуће пристижућих информација.
На културном плану ово је време опште американизације и англосаксонизације (а преко тога и латинизације) свих пора друштвеног живота. Глобални токови прождиру мале народе и њихове културе.
Опстанак и развој културе неког народа нераскидиво је повезан са његовим привредним и политичким стањем.
Српска привреда, до завидног степена изграђена после Другог светског рата, готово је уништена у рату и хаосу који који ускоро улазе у једанаесту годину. Али, за време те градње владало је и политичко једноумље у коме је већина покушаја за очувањем српске културе била проглашавана српским национализмом и шовинизмом.
Више од четрдесет година систематског (и системског) занемаривања српских националних особености и људско и привредно осиромашавање за десетлеће рата у коме се свет нагло развијао оставили су затечене велике културне установе српског народа. Ниједна од тих установа нема ваљано оруђе за рад у новоствореним цивилизацијским условима.
Даљи развој људског друштва тешко је предвидети. Али не зато што није могуће претпоставити каква ће бити нова технолошка достигнућа, већ стога што је врло нејасно какве ће последице на људско друштво оставити та новостворена достигнућа.
Узмимо, отуђеност људи једних од других насталу услед технолошког развоја успешно је превазишао управо даљи развој техкологије. Нихилизам из деветнаестог и прве половине двадесетог века успешно је преброђен новим и комплекснијим позитивизмом. Појединац више није пасивни посматрач догађаја, већ у њима активно учествује. Информације се више не добијају са радија и телевизије, већ се траже на Интернету.
Једно је сигурно: Налазимо се у стању врења. Односи по међународним токовима још увек су довољно неокоштали, па је могуће ухватити прикључак. Другачије ће ствари стајати када нова цивилизација буде почела чврсто да стоји на ногама. Лакше је утицати на низ малих расутих центара него на један велики и општи.
Народи се стварају и нестају. Украјинци су настали у 17., а Бошњаци на крају 20. века. Сумери су нестали у другом миленијуму пре Христа, а Словињи у последњем веку другог миленијума после Христа. Неки настану у рату, други у њему нестану; неки настану у миру, други у миру нестану.
Ни српски народ није имун на ове историјске силе. Довољно је са небригом наставити и вероватко ће наши унуци или праунуци на српски језик гледати само као на језик својих дедова, а њихови унуци и праунуци по историјским читанкама читати приче о изумрлом народу коме су припадали њихови преци.
Може нам се десити и да завршимо као Велишани: Да знамо да нисмо Американци само зато што живимо на Балкану и једемо пљескавице место хамбургера.
А можемо и да опстанемо и у наступајуће доба унесемо своје особености као део општељудске културе.
Свако раздобље је имало своје чуваре културе. Некад су то били свештеници, потом уметници и научници.
У наступајућем добу култура ће моћи да се чува једино уз високо знање из области рачунарства. Не само што ће се основном писменошћу подразумевати способност рада на рачунару, већ ће морати да постоје људи који ће, са једне стране систематично обучавати људе за рад на рачунарима, а са друге стварати предуслове за несметан рад.
Такву делатност не могу вршити људи програмерске струке у данашњем смислу те речи, већ то морају чинити посебно обучени људи, који ће имати неопходног знања и из рачунарства и из културе.
Смисао Српског рачунарског друштва „Уликс“ лежи у потреби постојања информатичког језгра за стварање нових поколења образованих да буду носиоци српске културе у новом добу. А до њих је да, у сарадњи са културним пројектима и организацијама, надоместе створени празан простор.
Одговор на питање зашто се овим не бави нека од већ постојећих државних установа великим делом лежи у немогућности прилагођавања великих организација брзим променама данашње цивилизације.
Средином 1995. године поново сам открио већ заборављени свет рачунара у Рачунском центру Електротехничког факултета у Београду. Србија тада још увек није била повезана на Интернет са ког смо протерани коју годину раније, док је за њега још увек мало људи знало.
Али, већ је тада постојао одређен број младих људи који из тог рачунског центра нису избивали, који су од куће приступали српском интранету и који су упијали сваку нову информатичку вест. Још тада је свако од нас изгледао као занесењак у очима људи невезаних за рачунаре.
Почетком 1996. године наша академска мрежа изашла је на Интернет. Убрзо су се појавили и први продавци времена на Интернету. А ми смо полако почели да стварамо виртуелну заједницу на ирцу (од „Internet Relay Chat“) стичући успут, како се испоставило, велики капитал у знању. Док, насупрот очекивању других да се потпуно изолујемо из стварног живота, своју смо заједницу пренели на стварна окупљања у Ташмајданском парку.
Време је пролазило, Интернет се по нашој земљи ширио, а први корисници Интернета у Београду су један за другим постајали водећи администратори рачунара на Мрежи у нас; и заједница се ширила.
Данас, после пет-десет година од почетака, управо ова заједница ствара Српско рачунарско друштво „Уликс“, артикулишући на тај начин своје зрење.
Прво време рада Српског рачунарског друштва „Уликс“ биће посвећено отклањању заостатака које српско рачунарство има у односу на светске токове. У сарадњи са сличним културним и информатичким пројектима и организацијама радиће на очувању српске културе и неговању рачунарске.
Како нам је заједнички став да је знање, па тиме и рачунарски програми, опште добро човечанства — свој рад ћемо објављивати под слободним лиценцама, као што ћемо се залагати за коришћење програма других аутора начињених под истим условима коришћења.
На крају, својим ћемо радом помагати, колико је у нашој моћи, сваки културни пројекат српског народа.
У Београду,
21. 2. 2001. године
Милош Ранчић
[ врх ]
Ауторска права © 2002-2003. Српско рачунарско
друштво УЛИКС.
Сва права задржана. Репродуковање ове веб стране је забрањено
уколико се ово обавештење не сачува нетакнуто.